Nenad Petrović

Da, čovek je stvoren da rešava probleme. A ne da izbegava probleme; ne da izbegava odgovornost i obaveze koje stoje iza rešavanja problema. 

Rešavanje problema je suština i smisao života. I to nas vodi u mir i ispunjenost. U suprotnom idemo u depresiju, nemir, zavisnosti…

“Ne molite se za lak život; molite se za snagu da izdržite težak.”
                                                                                                                        Brus Li

Kad kažem da su nas priroda, život i geni predodredili da rešavamo probleme, pod problemi mislim: traženje skloništa kao svaki drugi živi stvor (ne tražimo baš brlog, jazbinu ili pećinu ali tražimo stan, što je isti princip samo podignut na nivo civilizacije), traženje partnera, vaspitanje i čuvanje dece. I traženje hrane (okej, mi homo sapiens tražimo platu i dobro plaćen posao da bismo sa parama mogli da gajimo decu i imamo hranu; isti princio kako sve primitivnije vrste niže u evolucijskoj lestvici, samo podignuto opet na nivo civlizacije).
Kako sve vrste, tako i mi homo sapiens se bavimo tim stvarima za koje smo genetski i biološki programirani. I u svakom od tih “problema” ili problema je niz manjih podproblema i komplikacija. Ali su oni suština i osnova. 

Ispravno i istinito je ako život posmatramo kao jedan veliki problem koji treba rešavati. Ili možda preciznije da je život jedan niz problema koji imamo zadatak da simultano i sukcesivno rešavamo, a u mini-pauzama tih rešavanja odmaramo. Tako je ako posmatramo život terminologijom biologije i evolucije.

Ali ako život posmatramo terminologijom savremene civilizacije, savremenih vrednosti i poimanja smisla i svrhe među etabliranim intelektualcima, reći će da život nije problem. Nego je uživanje, ili šta god, samo problem nije. Ali naše gene i biologiju ne zanima koji su trendovi u društvu i savremenoj civilizaciji i ko od nas šta misli ili kako naziva život. 

​Život nije i ne sme da bude izbegavanje rešavanja problema koje sam gore pominjao. Ne sme da bude bežanje u uživanje i jurenje dopamina: seks, pare, uživanja, pohvale, lajkovi, alkohol, droge… 

Jako bitna stvar za ovu temu je da bežanje od gore pomenutih problema napravi probleme druge vrste: depresiju, anksioznost, nesreću i mizernost, neispunjenost sobom i životom, zavisnosti, opšti nemir…

Kao da nam organizam kroz te probleme poručuje da se ne bavimo dovoljno sobom, svojim iskonom i suštinom, da ne tražimo partnera, sklonište i hranu. Već u bežanju od toga i u bežanju od odgovornosti tražimo lakši život. Ali tu nema ispunjenosti i mira. Mi kratkoročnim uživanjem i bežanjem od odgovornost u sadašnjosti, pravimo problem dugoročno u budućnosti.

 Ne treba da jurimo sreću. Život nije sreća. Sreća nije ni cilj ni put, a ni sredstvo. Sreća je kratkoročna. Vara se onaj ko misli da je uživanje (jurenje dopamisnkih aktivnosti) cilj ili svrha i lep život. To je dugoročno pogubno.

Život je ispunjenost i mir. Koje ćemo imati samo ako uspešno rešavamo probleme, one suštinske i osnovne koje sam pomenuo: partner, hrana, sklonište.

Jer ako to uspešno rešavamo mi smo ispunjeni i na svom putu za koji su nas sudbina, geni, život, evolucija ili Bog predodredili. 

Glavna stvar i fora je da shvatimo da smo dizajnirani za rešavanje problema i da prema tom saznanju i toj spoznaji i živimo. 

Koliko odstupimo od toga, toliko smo neispunjeni, nenađeni i nemirni. Život po genima i život po zapovesti Prirode kad živimo i rešavamo probleme, mi smo mirniji, opušteniji i ispunjeniji. Ali ta spoznaja treba da nam dođe iznutra. Ne da nam neko sa strane, recimo ja sad ovim tekstom, to nabacujem. Treba da se usaglasimo sa sopstvemnim iskonom i suštinom i da prema tome i živimo. A ne da nam neko drugi kaže šta je suština.

Isto je jako bitno za ovu temu da mi treba da rešavamo probleme životne onoliko koliko smo u tom trenutku sposobni. Da ne preopteretimo sebe sa previše očekivanja i odgovornosti. Onda će nastati frustracija što nismo uspešni u tim životnim cilljevima rešavanjem problema. Budimo realni i zadajmo sebi realne rokove, ciljeve u skladu sa našim dometima. Ali kako koji problem rešimo i kako koji domet dosegnemo, mi postajemo sve jači i kvalifikovaniji. kredibilniji za naredne veće i složenije probleme. 

Ako imaš depresiju i očajavaš u krevetu bespomoćan, ne možeš da sebi postaviš cilj da za godinu dana budeš miloner sa tri biznisa, sa ženom i 5-oro dece. U tom slučaju realan cilj je da ustaneš, umiješ se, namestiš krevet i kupiš doručak u pekari. Jeste da možda zvuči ssmešno i mizerno, ali je realno i objektivno. Tvoj novi nervni sistem i sistem vrednosti i nagrađivanja je krenuo da se gradi tako što svaki dan ispunajvaš zacrtano. U određenom trenutku ćeš biti sposoban da odeš korak dalje i uradiš nešto više što nije u zoni komfora i šta već si uspostavio kao svakodnevnu rutinu. Recimo da brineš o starijoj osobi iz komšiluka, svaki dan da kupiješ mleko i hleb i plaćaš joj račune. Jer posvećivanje nečemu ili nekome je izuzetno bitna stavka u životu. Ako ne brineš posvećeno svaki dan o deci i svom biznisu, okej je da brineš o tetki iz komšiluka. Tu se dodatno gradiš kroz odnos sa drugima, i koristan si sebi, društvu i tetki. I postaješ spremniji i kompetentniji za rešavanje većih problema.

Dakle, ne smemo da preopteretimo naša očekivanja i ciljeve. Moramo biti realni i u skladu sa samim sobom.

Mi smo stvoreni i dizajniranji da rešavamo probleme. Da se cimamo i zalažemo za naše ciljeve. Ako je stalno lako, ako nemamo cilj ili ga ne znamo i živimo stihijski samo za uživanjani nerad, ako nam roditelji ili neko drugi rešava probleme, zapadamo vremenom u loše stanje, i od previše vremena, nemanja obaveza i cilja ili osobe kojoj da se posvetimo mi se razbolimo ili smo nesrećni i neispunjeni ili u glavi i mislima veštački pravimo probleme i loše scenarije.