Nenad Petrović

Svi smo se mi nekad zaljubili. Cica-mice i muškarčine. Tatini i mamini sinovi, tatine i mamine princeze. Ludaci, glupaci i geniji. Nenormalni i normalni. Svi smo nekad bili zaljubljeni, a neki jesu i sada. Ali šta je to zaljubiti se?! Hoćemo da pogledamo to iz mog ugla malo?! Onako kroz medicinu, neurotransmitere i psihologiju?! Što da ne. Hajmo!

Ja mislim da je biti zaljubljen kad ti idealizuješ neku osobu koju nisi još do kraja upoznao. Kad imaš pri početku upoznavanja neke upoznate elemente te osobe, ali sam nadogradiš ostatak ličnosti te osobe prema onome šta ti treba i šta bi voleo (*to radimo nesvesno kao mehanizam opstanka), iako ne znamo mnogo o toj osobi. 

Dakle, glavna stvar je da donekle znamo osobu, a ostatak nadogradimo prema našem nahođenju. Tako da biti zaljubljen je u stvari, iščekivati društvo i pažnju te osobe koju ne znamo dovoljno. Znači mi se zaljubljujemo u zamišljenu i na nedovoljno elemenata izgrađenu SLIKU te osobe. Mi se NE zaljubljujemo nikada potpuno u osobu koju znamo. Mi se zaljubljujemo u NAŠ ZAMIŠLJENI IDEAL o toj osobi. I to je još jedan aspekt zaljubljenosti. Misterija. Mi ičšekujemo tu osobu, mi joj se nadamo, ali mi je ne znamo dovoljno. I mi iščekujemo da je još više i još brže upoznamo kroz zajedničke aktivnosti, vreme i druženje. Ali čarolija zaljubljenosti tu nestaje. 

Zaljubljenost nestaje kad ispunimo čemu težimo u zaljubljenosti. Ah kako zvuči kontadiktorno ova dijalektika zaljubljenosti!? Zaljubljenost nestaje kad prekinemo da iščekujemo osobu, kad prekinemo da je zamišljamo i kad prekinemo da je upoznajemo. Zaljubljenost prestaje kad rešimo misteriju i demistifikujemo osobu u koju smo zaljubleni. I onda je ta osoba kao svaka druga. Obična i svedena u životnoj svakodnevici. Neidealna. 

Sledeća faza je ljubav ili odbacivanje. Jer zaljubljenost ne može večno da traje. Dođe dan kad upoznamo tu osobu i kad je više ne iščekujemo nestrpljivo sa leptirićima u stomaku. Znamo je, predviđamo njene gestove i ponašanje. Nema novog, nema iščekivanja i otkrivanja.

I što više intenziviramo zaljubljenost, brže nam ode. Klasična kontradiktornost. Da ono čemu težimo kad steknemo nestane i/ili izgubi vrednost. 

Gore sam negde u tekstu pomenuo da je zaljubljenost – mehanizam opstanka. Kako to?! Je l’ nam stvarno toliko treba zaljubljenost? Kao hleb nasušni da bismo opstali?! Hajde da vidimo o čemu se tu radi.

Mi se zaljubljujemo u ideal o toj osobi. U zamišljenu i nedokučivu predstavu o toj osobi koju smo sami napravili. A kako smo napravili taj zamišljeni ideal? Zašto je baš takva kakva je naša predstava o toj osobi?

Na poznate delove te osobe smo nadogradili predstavu (ideal) o toj osobi po samo jednom principu. Ono šta ne znamo o toj osobi smo sami dopunili na osnovu onoga šta nam treba ili nam fali u životu. I to je glavni deo u zaljubljenosti. As simple as that. Tako je kad se izvuče obrazac, zakonitost. Da ako ti fali pažnje (od roditelja u detinjstvu ili sada) tvoj duh će najkomotnije da skoro pa halo-efektom (znanim u psihologiji) dogradi tu osobi u mislima. Najčešće je da ako onaj u koga smo zaljubljeni pokaže da ima delove onoga šta nam teba, mi ostatak napravimo u našoj glavi da takođe poseduje. A taj ostatak je projekcija onoga čega smo lišeni i šta nam fali (sada ili u detinjstvu). 

Znači, kad konkretizujemo, ako su ti roditelji bili nervozni i besni, i tebi se dopadne neko iz ko zna kog razloga, ti mu sam nadogradiš da poseduje mir i strpljivost, koje tvoji roditelji nisu imali i fali ti. Ako roditelji nisu imali vremena za tebe, lagana si meta da se zaljubiš u nekoga ko pruža vreme i prisustvo. Ako te roditelji nisu slušali i uvažavali, sklonost ka onima koji uvažavaju i poštuju ćeš imati. Projektovaćeš zaljubljenost na sve one koji potencijalno mogu da ispune tvoje osnovne ljudske potrebe koje roditelji nisu ispunili (sada i pre). Potrebe oko ljubavi potrebne za opstanak. Otprilike po tom principu funkcioniše. 

Zaljubljivanje ide u tom pravcu i po tom mehanizmu radi, da domaštamo šta nam fali i od toga stvorimo ideal o toj osobi. U koji se zaljubimo.


E sad, nekad se desi da smo pogodili, a nekad se desi da smo omašili domaštane pretpostavke (od kojih smo stvorili ideal) o toj osobi u koju smo se zaljubili. I onda kad rešiš misteriju i demistifikuješ onoga u kog si zaljubljen, onda se nastavi odnos u ljubav ili prekine da postoji.

Zaljubljenost je mehanizam opstanka jer nam pruža mogućnost da dobijemo šta nam treba (pa makar i u mislima dobijemo kad sami izmašatamo i stvorimo ideal). Znači izmaštavamo šta nam treba za opstanak – ljubav. Otprilike je:

“Zaljubljenost je izmaštana ljubav“

Još jedan aspekt zaljubljenosti je da je to dopaminska aktivnost. Kad ti iščekuješ osobu i maštaš o njoj, snivaš dodire i šaputanja u zajedničke crvene sutone – tebi se luči dopamin. Ta čista anticipacija je čist dopamin. Kad imaš želju (svesnu ili nesvesnu) da još upoznaš osobu, da još budete zajednio i da se vidite – to je čist dopamin.  

A dopamin je kako bi trebalo do sada da znamo ekscitatorni neurotransmiter. Koji tera na još, na više, na pokretanje. Ako nije tu, ti onda maštaš o osobi. Čist dopamin, pokreni se i zadovolji potrebu (za prisustvom te osobe, za oksitocinom) kao cilj. Dopamin kao sredstvo (pokretač), oksitocin kao cilj. Oksitocin kao mir i opuštenost je cilj dopaminskog ponašanaja (zaljubljenosti).
Nekad potrebu za prisustvom te osobe zadovoljimo fizički i realno, a nekad samo u mašti i iščekivanju. 


Dopamin kao galvanizator i ekscitatorna biohemikalija se luči od simpatikusa. A simpatikus se aktivira da se luči kad smo pod stresom. Naš organizam registruje kao stres to što jurimo i maštamo o ljubavi. Jer tim čim nemaš ljubav (koja je temelj opstanka nas viših oblika života), tebi je opstanak ugrožen. I onda se aktivira simpatikus, koji luči preko žlezda u organe i tkiva dopamin, koji te nagoni da se zaljubiš. I kad se prekine zaljubljenost, prekida se i lučenje dopamina koji te nagoni da tragaš zaljubljen, onda si došao do cilja koji je oksitocinski – ljubav (iz koje se rađa život) ili odbacivanje i napuštanje. 

Po svemu postavljenom do sada, ko je podložniji za intenzivna zaljubljivanja? Onaj ko nije imao kao beba i dete (znači formativni period) dovoljno valjane ljubavi. Jer za dete ljubav je – opstanak. On će taj nedostatak pokušavati da traži od potencijalnih partnera i osoba u koje će se zaljubljivati. Fantazijom o idealnoj ljubavi (zaljubkjenosti) će simbolično ispunjavati ono šta nije imao od roditelja. I iščekivaće zamenu (na nesvesnom nivou), da onaj u koga je zaljubljen ispuni šta roditelji nisu i pruži, mir, spokoj, nadu i ljubav – sve to je oksitocin. Još ako je vešt sa rečima, biće romantičarski pesnik koji veliča svoja maštanja da mu neko ko nije roditelj, ispuni potrebe za ljubavlju i oko ljubavi.

Iako može u neki mah da deluje kao da zaljubljenost nema smisla u ljudskom životu sa stanovišta opstanka tebe kao pojedinca i naše homo sapiens vrste – ipak ima. A to je da te zaljubljenost (dopamin), nagoni da ideš ka ljubavi i miru (oksitocin). Jer je održanje života i vste imperativ postojanja. Pa je sve iz ljudskog ponašanja, ceo spektar ponašanja, zapravo tu da bismo povećali šanse da opstanemo. Uključujući i zaljubljenost. Koja deluje na prvu kao kontradiktornost i dijalektika, ali nije ako se dublje začeprka ispod obrazaca i mehanizama ponašanja. Jer zaljubljenošću tragamo za izgubljenom prošlošću (detinjstvo bez dovoljno valjane ljubavi).