Svi mi sebe projektujemo na okolinu. To je zakon prirode. To je biologija, to je psihologija. To je realnost. Da ono ko smo i šta smo, napravimo od naše okoline da bude u skladu sa nama. Da ono šta nosimo u sebi interno, eksternalizujemo (prebacimo spolja).
Kad te prirodne zakonitosti pretočimo u realan život, kad apstraktno konkretuzujemo, dobijemo da mi svoje prijatelje, posao, partnere biramo u skladu sa onim ko smo i šta smo, ili pravimo da budu u skladu sa nama. Kako zračimo – tako privlačimo. Eksternalizujemo interno. Projektujemo i plasiramo svoje bivstvo i sopstvo – napolje, u interakciji sa okolinom.
Mi od našeg kruga prijatelja uvek na nesvesnom nivou napravimo da budu u skladu sa nama. Od naših kolega na poslu isto tako, jer mi sebe projektujemo spolja. Od naše sobe i komunikacije u porodici isto tako projekcijom, eksternalizacijom internog napravimo da bude kako smo mi. Našu decu bukvalno napravimo po našem duševnom obličju projekcijom da budu kao mi. I od države ili firme ako je vodimo napravimo da bude baš onakva kakvi smo mi. Bukvalno. Ni manje – ni više, baš precizno tako. (U životu ti je otprilike onako kako si zračio oko sebe i šta ili koga si “zaradio” – to si i dobio i/ili dovukao)
Ako nam je u glavi strah, haos i nemir… kakva će nam biti soba?! Ili kakvi će nam biti prijatelji?! Ili atmosfera u kolektivu na poslu?! Ili država? Apsolutno u skladu sa nama. Jer mi sebe plasiramo, eksternalizujemo, projektujemo, kako god hoćete da kažete. Mi sebe iznutra interakcijom sa okolinom plasiramo spolja na sve što radimo i na sve načine na koji radimo. Tačka.
Ako je atmosfera na poslu u kancelariji među kolegama jako vedra, opuštena, stimulativna – to je samo ogledalo onoga kakav je onaj koji upravlja tim kolektivom, kakva je njegova duša – šef, direktor, menadžer. Bukvalno on sebe projektuje spolja u interakciji sa okolinom. I on koliko god možda se zaklinjao da je nepristrasan, da je profesionalan… i koliko god racionalizovao svoje odluke i ponašanje (intelektualno objašnjavao), on od radnog kolektiva napravi da bude onakav kakav je on. Preslikan.
Isto on napravi od svoje porodice da bude kakav je on. I države ako je vodi. I radnog stola kakav mu je ili njegova soba u njegovom stanu kakva mu je. On sluša muziku kakav je on. Metal, dark i gotik slušaće ako je mračan u duši. Ako je vedar takvu će i muziku slušati ili svirati. Ako je lagan, gradski lik slušaće tako neki urban chill hop ili hip hop. Ne nominalno ili deklarativno ako on priča da je taj, nego suštinski ako je taj. Ako je složen i traži se u životu, takvu će i muziku slušati. Istraživaće žanrove, autore, imaće (složenu) priču za svakog od njih…
Ako auto voziš ulicama bahato kao ludak, nema šta – to si i u duši. Sebe projektuješ spolja kroz to kako voziš.
Onaj ko je pun straha, mržnje, zavisti, nemira naći će (nesvesnog) načina da ako upravlja državom ili nekim udruženjem, nekom grupom ljudi na poslu, napravi da tako isto bude kako je njemu u glavi.
Kad vidimo čoveka kako se na ulici ponaša dok vozi auto ili parkira, ili na televiziji dok daje intervju, ili sa konobarima u kafani i saznamo da je šef, menadžer, predsednik, direktor, neki koji upravlja ljudima… znaćemo kakva je atmosfera u njegovom kolektivu na poslu, ili atmosfera u njegovoj državi, ili udruženju ili odeljenjskoj zajedinici (ako je razredni starešina u školi).
Ako je strahovlada u državi ili na poslu, znaćemo karakter onoga ko je vodi. I unutrašnje raspoloženje i stanje duha. Čista projekcija. Ako je haos u društvu – haos je i u glavi onoga ko ga vodi.
Ako je strah u glavi nastavnika – biće i na njegovom času strah u atmosferi. Koji se projektuje strogoćom. Strogoća nastavnika će se manifestovati kod učenika kao strah. Strogoća je sredsvo za projekciju straha sa nastavnika na učenike. I on i oni se isto osećaju, strogoća nastavnika je kanal prenosa.
Haos u glavi – haos u kući. A sredstvo za manifestovanje haosa je nemar, letargija. Nemar i letargija čine haos u kući. Nemar i letargija su kanal prenosa i komunikacije između kuće i našeg stanja duha.
Ako si miran i okej sam sa sobom i svojim životom kud ide, taj vajb ćeš odašiljati (projektovati) i na državu koju vodiš, na kolege sa pijace ako radiš prodaju na tezgi ili u kafani dok igrate šah za tablom ti i tvoji kompanjoni.
Ako si niko i ništa u glavi, i ako se tako doživljavaš (da ne ulazimo zašto se tako neko doživljava), niko i ništa ćeš biti na poslu, u tvojoj ulici, u tvojoj porodici u međusobnim odnosima. Ili međudržavnim odnosima. Nebitan i višak.
Onakvi kakvi smo – takve ljude oko sebe dovučemo, takve odluke pravimo i takvu atmosferu oko nas sejemo.
Imam jednog druga koji je stalno u problemima. I bukvalno sam pecao situacije da mu dokažem i pokažem da je do njega što upada u probleme, a nije mu se eto tako život namestio ili mu je takav horoskop ili mu je takva sudbina.
Sa istim nekim ljudima se družimo, ali ja sa tim ljudima ne upadam u probleme, on da. Skoro svakodnevno. Nažalost, on je nesvestan svog ponašanja i da on svojim ponašanjem “ide mečki na rupu” što se kaže. On svojim ponašanjem priziva tuđe reakcije. Kad je njegovo ponašanje problematično i njegove okoline reakcije su problematične.
On sebe projektuje spolja, kao što i ja sebe projektujem spolja.
On je nažalost odrastao u haosu i problemima zbog njegovih roditelja, i bukvalno samo to i priziva svojim ponašanjem u životu – haos i probleme. Kao da se naštelovao samo na te frekvencije.
Kad se promenimo iznutra, kad izmenimo našu suštinu, to interno – sve ćemo i spolja promeniti. Ako nam je život haos, ja bih prvo krenuo da sam sa sobom odnos menjam. Odatle kao kratko zadocnela posledica će doći promena života, ljudi, posla, partnera… Svet se menja iznutra (kad se mi promenimo). Ostalo ide po automatizmu, kao efekat naše suštine. Kao pojavno suštinskog. Kao fenotip genotipa.
Nije dovoljno sve ovo da znamo. Treba da krenemo u rast ili ko je krenuo da ostane u tome. Srećno nam svima!
Leave a comment