Nenad Petrović

Okej tu smo. Pišem o dopaminskom postu, jer može da nam poboljša kvalitet života. Jer može da nam bude zanimljivo dok čitamo. Jer možemo da dobijemo drugačiji ugao gledanja na stvari, pa da se drugačije i postavimo u odnosu na savremeni tok života, koji nužno ide uz tehnologiju i maksimalnu stimulaciju čulnog (bogami i metafizičkog aspekta svih nas). I zato što ima zanimljivih informacija i znanja o toj temi, koje možemo da koristimo na kafi da šarmiramo obrazovanu devojku koja ceni prave vrednosti, ili da sa komšijama ne ćutimo u liftu dok putujemo pola minuta na 13.-ti sprat beogradskog solitera (nego budemo još uvrnutiji i pričamo o dopaminskom postu).

Ova tema, dopaminska prezasićenost i dopaminski post, nije nova pod ovim nebeskim svodom. U Holivudu su pre više od deset godina trendseteri i influenseri hajpovali ovaj dopaminski post i učinili ga (viralnim) trendom. Koji stvarno ima naučno utemeljenje, nije new age bullshit coming straight from the stars.

Svi mi svaki dan vrtimo bezbroj informacija u glavi, bezbroj sitnih i krupnih odluka. Slike nam se samo menjaju pred očima, sa ovog ili onog ekrana. Sa lap topa, mobilnog, sa televizora ili desk topa. Prva, druga, treća objava Tik tok ceo dan, skroluj Facebook i Instagram. Ali šta to čini našem mozgu? I nama samima. 

Prestimulisan je. A to nije u saglasju sa našom ljudskom prirodom. Previše je tu slika, informacija, seksualno nadražujućeg sadržaja, crne hronike i tragedija, tuđih života i trivijalnih dešavanja… Mi ljudi i naš organizam nismo dizajnirani u tako stimulativnom okruženju i stoga nismo namenjeni za tako stimulativan život, koji prestimuliše naš nervni sistem.

Kad skrolujemo dva sata po Instagramu i Tik Toku. Kad se tu nakupimo različitih informacija. Raznih gluposti, nebitnosti, osećanja i raspoloženja. Kad gledamo pola dana televizor. Kad slušamo radio ili muziku ceo dan… mi prenadražujemo naš nervni sistem. Preopterećujemo ga. 

Kad to svedemo na naurološki nivo, to znači kad toliko vesti čujemo, toliko informacija pročitamo i obradimo, i toliko slika skrolujemo, nama se previše luči dopamina.

Sinapsa je mesto gde se “spajaju” nervne ćelije. Koje se zapravo ne spajaju fizički, već su samo blizu. I jedna nervna ćelija (neuron) ispaljuje bioimpuls (struju određene voltaže i naelektrisanja) u drugu, susednu ćeliju u vidu neurotransmitera ili hormona. Neurotransmiter koji je u sinapsi je kanal prenosa. Znači neuroni međusobno “komuniciraju” (prenose informacije) preko sinapsi u kojima se luče (ispaljuju) neurotransmiteri na jednom neuronu i primaju na receptorima na drugom neuronu. 

Kad imamo previše vesti, ekrana, informacija na poslu, televizoru, na kompujteru ili ulici kojom prolazimo u komšiluku, nama je dopamin stalno na visokom nivou lučenja. Stalno smo prenadraženi, stalno prestimulisani. A to znači da se sve vreme u sinapsi sa jednog neurona ispaljuje ka drugom bioimpuls kroz dopamin. I receptori susednog neurona za dopamin su stalno zasuti i zatrpani dopaminom. Previše ga je. Ne stigne neuron da procesuira dopamin koji je dobio u svoj receptor, a ono već stiže još drugi i treći nalet dopamina iz susednog neurona. Samo se ispaljuje.

Šta to u praksi znači, kad sa neurološkog prevedemo u život? To znači da smo prestimulisani, prenadraženi. I da nam pada tolerancija na dopamin. To znači da nam treba sve više i više dopamina (stimulansa, senzacija, šokova) da bismo osetili nadražaj. (tako je i sa narkomanijom, jer kad narkoman previše uzima droge, stimulansa, prezasite mu se receptori dopamina i treba mu još više naredni put da bi nešto osetio, da bi ga radilo. Svaka zavisnosti uključuje poremećen rad dopaminskog sistema) Jer je dopamin nadražaj, stimulans.

I to znači da nas male doze dopamina, mali stimulansi neće “raditi”. To je u kulturi šoka i skandala (ono šta se u svim savremenim društvima dešava kroz propagandu i sredstva masovnog javnog informisanja) da smo oguglali na sve. Ovaj ubio onog u crnoj hronici – niko ništa teraj dalje. Ovaj ukrao milione, tamo bio požar izgorela cela šuma, ova gola šeta gradom… – nikom ništa. Ne dopiru do nas te stvari više. Jer smo prezasićeni (mi i naši receptori dopamina). Tim skandal-propagandnim medijima se formira ukus ili intenzitet javnog mnejnja.

Naravno, političari i urednici svih tih skandala i senzacija to znaju i svesno rade ne tome da društvo ogugla (da se prezasiti), jer će onda sve proći lako u narodu. Ništa od tema se ne zadržava dovoljno dugo u javnom diskursu da bi imalo reakciju društva. I ništa nije “jbt šta se dešava, čoveče, na ovo moram da reagujem”. Jer svaki dan skadal, šok, hronika i otupimo pa nam izostane reakcija.

Ali umesto sociološkog pogleda na prestimulisan nervni sistem dopaminom, nastaviću  kako sam i počeo u mom maniru – dopamin i mi kao individue kad smo prenadraženi. 

Dopamin je stimulans, galvanizator. Dopamin je kateholamin tj hormon stresa i agitacije. Koji se pokreće da se luči od autonomnog nervnog sistema simpatikusa. Dopamin je deo fight or flight reakcije. Borba ili bekstvo. Preživljavanje. Dopamin je kao kateholamin, ekscitatorna biohemikalija (nadražujuća, za razliku od serotonina koji je umirujuć, inhibitorna biohemikalija). 

To znači da nam pojačano luči dopamin kad je pokrenut i aktiviran simpatikus. A on se aktivira kad naš organizam percipira da smo ugroženi i/ili da treba da preživljavamo. 

U ovom trenutku teskta ključno pitanje je: zašto naš organizam luči dopamin i pokreće se ceo taj simpatikus sa kateholaminima, kad gledamo televiziju, slušamo vesti i skrolujemo Tik tok u dokolici ceo dan? Kako su to čoveče Tik tok i Instagram za naš organizam stres koji nas ugrožava, pa organizam mora da pali sisteme preživljavanja? 
Zato što naš organizam kad izoštrimo fokus pogledom ispred nas precipira da smo ugroženi ili da smo u preživljavanju. U prirodi (u kojoj homo sapiens od vajkada živi i gde smo postali) nigde ne postoji da smo izoštrenog fokusa osim kad lovimo ili kad smo lovljeni. 

Nigde se nikada nije homo sapiens u istoriji čovečanstva toliko zagledao ispred sebe, kao što mi blejimo u ekrane. Kad bi se naš pra-predak fokusirao ispred sebe to bi bilo samo kad i tišini lovi u divljini. Tada mu rade primalni instinkti preživljavanja, uključi simpatikus dok lovi i izoštrava mu se fokus, pogled i sluh. Pojačava koncentracija. Dakle ta pojačana koncentracija i fokus su deo primitivnih, primalnih reakcija simpatikusa koje se pale u rad kad smo ugroženi ili u preživljavanju.

I dok ti krstariš lagano instagramom, tebi je pra-pra-pra deda dojavio kroz gene (geni koji upravljaju našim nervnim sistemom i simptikusom su skup iskustava svih naših predaka) i pojačano aktiviran simpatikus da si u preživljavanju. Nešto se sprema jako bitno od čega zavisi tvoje i tvoje porodice preživljavanje, pa su se svi sistemi agitacije i preživljavanja popalili. Dopamin pršti, samo kulja u receptore. Fokus pojačan, koncentracija na maksimumu. Disanje umireno i plitko. Tišina.  Loviš jelena, ali ne ne ne… ti ipak za razliku od tvog pra-pra-pra dede skroluješ Insta. Promenilo se društvo. I tvoj simpatikus ne može da napravi razliku, jer su genske mutacije (kao prenosilac informacije simpatikusu) sporije od promena u načinu života u društvu između generacija.

I to je cela priča. Koju kad povežemo sa današnjim okolnostima: pa mi svaki dan gledajući monitore, ekrane i mobilne pravimo reprodukciju života naših predaka u savani ili džungli dok love. Oni su tada pod stresom bili ili preciznije u preživljavanju si kad loviš. Isto tako smo i mi kad zurimo u ekrane. Samo još gore, mi smo stalno, svakodnevno, a oni su bili kad su u lovu i preživljavanju.

A stres i taj (trajno) pojačan fokus (koncentracija) su nezdravi po naš organizam i sistem. Trošimo se. Zato je sve više bolesti danas. Više nego pre. 

Iz te konstelacije izlazi da nam je potrebno oduška, da se očistimo od dopamina, od previše nadražaja i stimulansa. Da se očistimo od stresa. Da povisimo tolaranciju na dopamin. Da bi nam trebalo manje nadražaja. Manje nadražaja je kvalitetniji i sa produbljenijim iskustvima život. Tako što ćemo biti manje izloženi informacijama, manje izloženi ekranima i monitorima.  Senzacijama i osećanjima.

Kako to manje izloženi informacijama? Pa kao što nismo dizajnirani mi homo sapiens da budemo u stalnom pojačanom fokusu, koji nam je pre trebao samo za lov i preživljavanje jer smo bili predatori, lovci, mada smo i sada, tako nismo dizajnirani da slušamo globalne vesti i slušamo svačije probleme. Moj ni tvoj čukun-deda nisu nikako znali da je bio zemljotres u Japanu ili državni puč Južnoj Rodeziji ili suša u Mauritaniji. Nije postojao način da ta informacija dopre do njega. Bavio se sobom i svojom okolinom. Totalno lokalna priča. Isto tako ni pre 3 000 godina još gore, tamo neki naš predak nije imao te informacije na izvolte. Bavio se svojom okućnicom i komšijama. Za to smo mi programirani. Genima. Za to su nas geni (koji su zapisan skup iskustava naših predaka) predodredili i namenili. Sve preko toga je stres je je neprirodno.

Čovek pre 200 godina, moj ili tvoj pra-pra-pra-deda se bavio nekom informacijom 3 dana, a mi 3 minuta. Kad bi doprla vest do njega da je bio u susednom selu požar i da se zapalila štala tamo nekog poznanika, to bi se po selu pričalo tri dana, ali ne i kod nas. Kad mi pročitamo na Blicu tako nešto slično, time se ne bavimo 3 dana, nego 3 minuta ili još gore – 3 sekunde. Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo.

Sve u svemu, mi i naš nervni (dopaminski) sistem smo prezasićeni, prestimulisani i prenadraženi. To je, kako smo videli neurološki i medicinski, stres za naš organizam, stanje ugroženosti i alarmiranosti. Stanje agitacije. Produžen stres vodi u bolest ili čak u prevremenu smrt.


Naš odgovor na to može da bude dopaminski post. Da izbegavamo ekrane, monitore, da se klonimo informacija. I da izbegnemo da jedemo slatkiše i pijemo kafu, jer su i oni stimulansi. Makar dan-dva. Alkohol, droge, seks – isto su jaki dopamisnki stimulasni. 

To na zapadu pomodarski nazivaju dopaminski post, ali ima naučno utemeljenje u tome. Da izbegavanjem stimulacija očistimo receptore dopamina. I onda će nam trebati manje nadraženosti da reagujemo na društvene tokove. Trebaće nam manje stimulacija i nadraženosti da “reagujemo” na devojku, jer nam receptori dopamina nisu pretrpani dopaminom. To znači u praksi da ćemo sa manje uživati više i intenzivnije. Da ćemo na manje draži (dopamin) imati veće zadovoljstvo, ispunjenost. To znači da nećemo biti u krugu pakla da stalno jurmo više i više kao narkomani, biće nam i malo dovoljno. Para, ljubavi, seksa, pohvala, pažnje, uspeha.

To je cilj dopaminskog posta. Da sa manje draži uživamo više. Da produbimo intenzitet doživljaja. Da se vratimo na “fabrička podešavanja” tj budemo u skladu sa sobom i sa onim čime su nas priroda (i naši geni) namenili.