Nenad Petrović

Večeras sam prvi put u životu čuo da se empatija tretira na psihoterapiji. Samo priznanje ili potvrda da je biti empata problem ili “bolest” mi je fascinantno i podstaknut time i šta sve stoji iza toga sam odlučlio da napišem ovaj tekst. Takođe sam i ja nekad bio empata (zato vođen i minulim ličnim motivom pišem), ali sam svesno radio na tome da delove sopstvene empatske ličnosti zamenim, prethodno izgrađenim, funkcionalnijim delovima i tako zaštitim sebe od suvišnog patosa i besciljnog življenja. A dodajem i narcisoidnog psihopatu u priču, jer je tako slika popunjenija, istinitija i lakša za shvatiti.

U tekstu neću praviti preciznu razliku između narcisa, psihopate, narcisoidnog psihopate… (to rade lekari da bi prema dijagnozi mogli da slede unapred propisana upustva za “tretman”), već ću pokušati da dam moje gledište i okviran odnos ova dva tipa ponašanja. 

Narcis i empata su komplementarni tipovi ličnosti. Dopunjuju se i zajedno čine “dualni patološki savez”.

Narcis i empata su dve krajnosti koje se privlače. Narcis i empata su u večnoj borbi, trzavicama i nemiru, ali idu jedan uz drugog.

Kako se razvila dinamika ličnosti narcisa (psihopate) i u kojim uslovima u detinjstvu odrasta potencijalni budući narcisoidni psihopata, ćitajte ovde. 

A biti empata je isto mehanizam preživljavanja, opstanka. Naš organizam sve što poseduje u arsenalu ponašanaja je u, direktnu ili indirektnu, svrhu preživljavanja i opstanka. Kao što su npr inteligencija, depresija, psihoze, i druge “psihogene” bolesti. I ne samo bolesti da su (kako samo zvuči kao kontradiktorni dijalektički oksimoron! da se razbolimo da bismo preživeli i/ili opstali, ali nije!), već su i razni aspekti ličnosti u funkciji optimizacije opstanka i preživljavanja.

Naš organizam i naša ličnost nemaju viškove u ponašanju. Sve se razvilo sa razlogom. Taj razlog je preživljavanje (teškog rođenja, roditelja, u savani ili džungli, na poslu i kancelariji, na suši, gladi ili kiši…- znači preživljavanje i opstanak).

​Empata previše oseća, previše saoseća sa drugima. Postoje kognitivna i afektivna empatija. Kognitivna empatija je kad uđeš potpuno u priču onoga ko tu priču priča i maltene se sjediniš sa tim načinom razmišljana. Poistovetiš se. Izgubiš sebe (na trenutak ili za stalno) i postaneš tuđ način razmišljanja ili tuđe viđenje sveta.
Afektivna empatija je kad uđeš u osećanja druge osobe sa kojom komuniciraš. Ti kao empata imaš mentalno-emocionalnu sposobnost da se sjediniš sa tuđim osećanjima, i saosećaš. A to može da pravi štetu tebi kao empati. Empate ne postavljaju jasno granice: dovde možeš, a odavne ne možeš da ideš. Puštaju razne ljude da zadiru u njihovu intimu i najdublja osećanja. Nemaju zdrav emocionalni stil, da se nose sa svojim i/ili tuđim osećanjima, pa zato posle razgovora i boravka u društvu odlaze kući presušeni i isceđeni da se oporave. Sve je pre-intenzivno. Naravno kad su davali intenzivne emocije (saosećanje) sagovorniku sve vreme. I posle se povlače i izbegavaju da idu među ljude, jer ih emotivno iscede. Kako je to empatija mehanizam odbrane i opstanka?

Empatija je (kao i cela naša ličnost), sadašnji i trajni odgovor, (sadašnja i trajna reakcija) na formativni period (rođenje i detinsjtvo kad smo se formirali).
Mi razvijenom empatijom u sadašnjosti, reagujemo na ponašanje roditelja prema nama u prošlosti (u detnjstvu i tom formativnom periodu). Ta naša trajna reakcija na roditelje je empatija. Nama je empatija izvorno služila da preživimo detinjstvo. Razvili smo aspekte empatije u detinjstvu da bismo preživeli roditelje tada. I ostane nam empatija za stalno kao deo ličnosti.

Empatija je saosećanje, emocionalna inteligencija. Empatija je sposobnost da se bavimo tuđim emocijama. Uz to, i moralni aspekt da ne napuštamo osobu (simboličnu mamu ili tatu u sadašnjosti) kojoj treba (emotivna) pomoć i čijim osećanjima se bavimo (svesno ili nesvesno, kroz razgovor ili ne). 

Empatiju su nam razvili roditelji u detinjstvu. Nenamerno i nesvesno. Naravno, postoje ličnosti koje imaju predispoziciju za razvoj empatije. A to su hipersenzitivne bebe i odojčad (koje su često doživele traume na rođenju ili prenatalno. To je moja spekulacija i moja hipoteza i noseći u sebi tu traumu imaju podlogu i preduslov ako se dese određeni uslovi u odrastanju da na tu podlogu razviju empatiju).

Kakvim ponašanjem su nam roditelji razvili empatiju? Kad smo morali da se borimo za njihovu ljubav (ljubav je bebi i detetu sine qua non uslov preživljavanja; dete bez ljubavi teško da može preživeti i zato se tako silovito bori da bude voljeno). I kad je ponašanje roditelja (ili jednog od njih) bilo nepredvidljivo: čas-ovako, čas-onako, malo te voli-pa te malo ne voli, pa uslovljava ljubav, pa malo kompliment, pa malo pokuda… i mi smo morali da proniknemo u promene raspšoloženja i ponašanja, u uslove dobijanja ljubavi, da predosetimo kad će da nam majka ili tata promeniti ponašanje i raspoloženje, i da odjednom nam uskrate ljubav. Te promene smo mogli predvideti samo ako smo jako pronicljivi (emocionalno inteligentni) i saosećajni; ako pokušavamo da uhvatimo trigere mamine ili tatine nestalnosti i nestabilnosti, sa stalno pojačanom pažnjom. I u tom nepredvidljivom okruženju u detinjstvu dete razvije kognitivnu i afektivnu empatiju, kao mehanizam preživljavanja i opstanka. 

“Empatija i narcisoidna psihopatija su trajne potrage za nedobijenom ljubavlju u detinjstvu.”

​I onda godinama kasnije u životu nalete empata i narcisoidni psihopata jedan na drugog. I privuku se. Ali je taj odnos disfunkcionalan, pun nemira i nestalnosti. Isto kakvo je bilo i njihovo detinsjtvo. Psihopata je simbolični roditelj empati. Narcisoidni psihopata liči po ponašanju na roditelje empate. Nestalan je, nepredvidljiv, afektivan i treba mu pomoć, malo pruži ljubav, pa se malo povuče… Empata za drugačije i ne zna još od detinjstva, zbog roditelja. To mu je – što mu je.

Svi mi, pa i empata i narcisoidni psihopata, projektujemo sebe i svoje detinjstvo sada-i-ovde oko nas, pa nesvesno reprodukujemo svoje detinjstvo i odrastanje (formativni period) i na ljude. I empati i narcisoidnom psihopati se odnos sa roditeljima kasnije svuda u životu reflektuje i na sve projektuje. U svakom je simbolični roditelj ili suprotno do simboličnog roditelja.

Empata traži ljubav kroz emocije (i ponašanje organizovano oko emocija) i ne dobija od narcisoidnog psihopate (psihopata to i ne može da da kad nema). A narcisoidni psihopata manipuliše sa osećanjima da bi dobio ljubav od empate, ali ne oseća (šta god i koliko god da dobije). Jer je u teškom i traumatičnom detinjstvu otupeo i odvojio se od svojih i tuđih emocija da više ne bi osečao ništa (roditelji su se tako loše ponašali: mržnja, haos, nemiri, netrpeljivost) da je dete moralo da se izvitoperi i prekine da oseća sve to i krene da bezosećajno laže i vara, manipuliše da bi udovoljilo roditeljima. I tako je nastao narcisoidni psihopata.

Empata i narcisoidni psihopata ponavalju (“patološke”) obrasce ponašanja iz detinjstva. Ti obrasci su trajni i usled trauma izmenjeni oblici ponašanja, sazdani u aspekte ličnosti. Empatija i narcisoidna psihopatija su trajne reakcje na okolnosti iz detinjstva. Empata je često ono šta narcisoini psihopata u detinjstvu nije imao. Empata je pun ljubavi, pažnje i saosećanja, pa kao takav nesvesno privlači narcisoidnog psihopatu (jer psihopata nesvesno teži da dobije od empate ono šta nije u detinjstvu od roditelja dobio – oblike ljubavi, pažnje i topline, ili neku korist). A narcisoidni psihopata je često ono šta je empata imao u detinjstvu od svojh roditelja (haos, nemir, nepredivljivost, nestalnost i prevrtvljivost, uslovljavanja, borba za ljubav…).

Sve dok jednog lepog dana se možda desi da se oni nađu na individualnoj psihoterapiji i bave se svojim detinjstvom i periodom razvoja. I tako osvešćujuću svoje ponašanje se ne zapitaju: “Zašto li sam ja takav?!” 

*U realnosti će se to pre zapitati empata, jer se bavi moralnošću i promišlja ispravnost svog delovanja, dok psihopata je otupeo i ugušio svoje emocije da ne bi osećao (morao je da bi preživeo roditelje u detinjstvu), pa se tako nema čime baviti.

Empatija i narcisoidna psihopatija su oblici trajnih kompenzacija za nedostatak prave ljubavi u formativnom periodu. Empatija i narcisoidna psihopatija su izmenjeni oblici ponašanja koji su odstupili od primarnog, nepatološkog obrasca, da bi kompenzovali nedostatak ljubavi. A ljubav je tako značajna jer je izvor života ii blagostanja. Zato se svi za nju tako grčevito (svesno ili nesvesno) borimo. 

Empatija i narcisoidna psihopatija su trajne potrage “odraslog deteta” za nedobijenom ljubavlju u detinjstvu. Kad shvate to i osveste, možda će prestati da tragaju za nečim što je trebalo da postoji u prošlosti, a nije postojalo – a to je ljubav.

P.S. Verovatno se narcisoidna psihopatija smatra patologijom i karaktenim poremećajem, jer psihopate i narcisi smetaju društvu i okolini. Prave uočljivu štetu. A empatija je “samo tvoj” problem, pa se samo ti i bavi njome. Ono šta društvu smeta da funkciniše, time će se baviti, ostalo je individualno.

Napisao sam nešto najkraće, opšte, samo osnovnu suštinu o postavljenoj temi, da zaokružim celinu i zamisao iz naslova, a koga zanima ima tu još mnogo detalja da se obradi. I naravno ovo je moje viđenje. Postoje i druga gledšta, pa koga zanima – istražiće.