Večeras sam “nabasao” na internetu, ne baš tako slučajno, na epizodu Star Talk-a Nil de Gras Tajsona, u kojoj gostima predstavlja drugačiju od postojeće moralne paradigme zapaćenu u civilizaciji i pravnim normama. Pa pošto sam davno i ja sam imao veoma slična preispitivanja i promišljanja na temu moralnosti, etike i slobodne volje, odlučio sam da upravo sada nešto napišem na tu temu. Može da bude korisno i/ili zanimljivo za razmatranje.
Kad čovek ima epilepsiju i epi-napad, da li on tu ima slobodnu volju da deluje prema svom slobodnom nahođenju, retoričko pitanje je sad?!
Da li onaj pre nego što skoči sa mosta u smrt i ode u večna lovišta, ima slobodnu volju da odluči da li da skoči ili ne, retoričko pitanje je sad?!
Da li su oni svi u istoriji znani osvajači i tlačitelji, slobodnom voljom odlučili da krenu da opljačakaju neki narod, popale im kuće i pošalju stanovnike u ropstvo?! Ili je to kombinacija trauma, siromaštva i gladi, ludila, alavosti i bezobzirnosti i ko zna čega još, odlučila umesto njih da krenu u pohode?!
Da li je narkoman samo svojom voljom narkoman ili tu još nešto igra ulogu?! Kao npr detinjstvo i rođenje lišeni ljubavi, želje i topline?!
Da li je robijaš svojom slobodnom voljom u zatvoru?! Da li je onaj što ima depresiju ili autizam svojevoljno zapao u depresiju ili autizam?!
Svi oblici ponašanja, bez obzira da li ih kvalifikujemo kao kriminal, kao bolest, kao hendikep ili kvalitet, komformistički, društveno prihvatljivi ili neprihvatljivi – su reakcija i kombinacija reakcija na nekoliko faktora.
Kad imaš epilepsiju, nije to tvoja slobodna volja. To je reakcija tvog organizma u sadašnjosti na teškoće u veoma ranoj prošlosti i okidače u sadašnjosti + moguće i genetske sklonosti koje su izmenile neurološke tendencije. Sve u svemu, nisi ti hteo epilepsiju, sklonost ka epilepsiji ti je obezbedio tvoj traumatičan rani period života.
Zatvorenici koji su u ćeliji, su imali problematično i zakonom netolerisano ponašanje koje ih je odvelo iza rešetaka. A to ponašanje su imali u skladu sa svojim (ne) vaspitanjem i sredinom u kojoj su odrastali. Sve u svemu, možda je njihovo ponašanje reakcija na vaspitanje, detinsjtvo i sredinu u kojoj su odrastali.
Autizam je isto tako (trajna) reakcija na stresan rani period života bez ljubavi i prihvatanja. Biti siromašan isto tako nije naša odluka. Biti siromašan je isto tako sadašnja reakcija na naše okruženje tokom odrastanja (okruženje su porodica i država). Biti depresivan, biti suicidan, biti bipoloran je isto tako odgovor našeg organizma na okruženje u ranom periodu, na okruženje (roditelje) u detinjstvu.
Na sve ovo nameće se pitanje samo od sebe. Da li treba zakonski sankcionisati narkomane, robijaše, da li treba bolesne gledati istim očima kao do sada?! Da li treba na siromaštvo gledati kao do sada?! Jer svi ti oblici ponašanja nisu čista naša volja. Nešto ili neko nas je “nagnalo” na to i odvelo u bolest, zatvor, bolnicu, ludnicu ili smrt. Preispitivanje odgovornosti i šta ona zakonski i moralno nosi sa sobom je začkoljica velika. Koliko smo mi odgovorni za naše ponašanje ili stanje ako su nas detinjstvo, roditelji, okruženje i okolnosti, eksplicitno ili implicitno, naveli na to?!
Ako bih ovde ostavio i završio pisanje, gornji deo teskta bi mogao da vodi u haos i dekonstruktivizam. Šta raditi sa svetom u kom niko nije potpuno odgovoran za svoje ponašanje, jer nema potpuno slobodne volje, već svi mi manje ili više reagujemo na prošlost i okidače u sadašnjosti?!
Jedino šta mi pada na pamet je da će se dinamika odnosa i vrednosti u društvu promeniti kad kolektivno osvestimo da smo mi pretežno reakcija. To kolektivno osvešćenje može da se sprovede kroz masovne medije ili masovno čipovanje. I odatle je logičan sled da bi se onda čovečanstvo bavilo više preventivom stanja, okidača nego sankcionisanjem ponašanja koji ti okidači i stanja prave.
Kad prevedemo sa nivoa apstraktnih hipoteza na profano i svedeno, onda je to: da kad imaš svest i znaš da kako dete odgajiš takvo će biti, onda ćeš pažljivije gajiti dete. Nijedna majka nije htela da joj sin bude u zatvoru ili da bude narkoman. Ali vidimo da ima zatvorenika i narkomana. Kad budemo kolektivno imali svest da smo siromašni jer razmišljamo u određenim društvenim okvirima i u lošem smo okruženju (poslovnom i privatnom), onda ćemo težiti da se izmestimo iz tog okruženja ili ga svi zajedno napravimo boljim.
Leave a comment