Nenad Petrović

Ili ako nećemo stručnu terminologiju iz latinskog, onda to nazivamo visok krvni pritisak. Želim da izložim u nastavku jednu veoma smelu tezu. Koju nisam izmislio. Već pišem je podosta pod uticajem Artura Džanova, Gabora Matea, različitih somatičara, psihosomatičara i pod uticajem mog znanja iz mejnstrim neurologije i polivagalne teorije.

Šta se to dešava?! Toliko ljudi ima (visok krvni) pritisak. Puni i prepuni su Domovi zdravlja. Čekaonice i bolnice. Stariji prosečan Srbin ima pritisak i pije lekove da ga snizi. Šaku lekova. Prosečan Evropljanin i Amerikanac jadnako tako. Produžen visok krvni pritisak i ti ćeš biti dobar kandidat za infarkt, glavobolje ili šlog. Hipertenzija nije savremeni fenomen lokalnog karaktera vezan za Srbiju ili Balkan. Hipertenzija i sve propratne stvari oko toga (palpitcije, infarkti, šlogovi…) su globalni fenomen. Koji je toliko uzeo maha i prokružio se stanovništvom brzo i učestalo kao da je u pitanju neki zarazni virus.
Ali pre nije baš to toliko bilo izraženo kao što je danas. Pre su kardio-vaskularne bolesti bili sporadični izuzeci koji se javljaju tu i tamo. Sada to već polu-društvena norma koju očekujemo da se javi kod starijih sigurno. 

Kad odeš kod lekara i požališ mu se na visok pritisak ili ti on sam nađe da imaš visok pritisak – prepisaće ti svaki od njih lekove. Jer ih tako uči medicinska nauka. Koja ih zakonksi i obavezuje da u skladu sa dijagnozom prepišu određen tretman, terapiju (zapravo je lek).

Ali mi možemo da pogledamo hipertenziju i malo drugačije, pa u skladu sa izmenjenom perspektivom će nam se sam nametnuti drugačiji potencijalni “tretman”.

Kad je pritisak uporan i ne pada uprkos lekovima i godinama lečenja, lekar će ti često dati da ispitaš tvoje kateholamine (hormone stresa).

Moje viđenje je da je hipertenzija reakcija na stres. A okidač je isto stes. Trajna hipertenzija je trajna reakcija na trajan (memorisani) stres. Kad si u fizičkom naponu, kad ti je život ugrožen, kad trćiš maksimalnom brzinom, kad dižeš nešto mnogo teško, kad se boriš za život… tebi se povišava pritisak, jer je organizam u stanju pripravnosti, u stanju opstanka i preživljavanja. Agitovan, fokusiran i spreman da se bori, da reaguje, da se tuče. Organizam percipira da je potrebno da ostane maksimalno aktiviran da bi preživeo i opstao. Organizam je u fight or flight modusu.

Ali ima situacija kad organizam ima visok pritisak iako nema neposredne opasnosti, preživljavanja ili napora. I nije potrebno da ostaje u tom načinu izuzetno napornog rada. Šta se tu tačno dešava?

Dešava se da je organizam zapamtio (memorisao) stres (napor, borbu, preživljavanje) i da reaguje u sadašnjosti na zapamćenu borbu, stres iz prošlosti. To zovemo bolest hipertenzija. Kad ti je pritisak trajno visok iz navodno nepoznatog razloga. I kad je lekarima uzrok za to stanje nepoznat. Pa nije nepoznat, možda je nekima od njih. 

Kad radimo nešto teško naporno, kad smo pod stresom, nama se aktivira simpatikus, autonomni deo nervnog sistema koji se pojačano radi kad smo ugroženi. Ugroženi po kriterijumima organizma, a ne po našim ljudskim kriterijumima. Za naš organizam biti ugrožen je i kad radiš nešto teško i naporno. Ili kad si pod emocionalnim stresom. I naročito kad si kao dete bio bez ljubavi je stres i ugroženot. I pre svega visceralna memorija, kad smo bili neverbalni kao bebe i bili ostavljeni da plačemo ili smo se jedva rodili nakon carskog reza i posle teške anestezije, pupčane vrpce oko vrata. Za organizam je stres i veoma jaka ugroženost i kad smo kod mame u stomaku bili ako je mama pušila, pila, bila u svađi stalno, nemaštini i brizi ili ratnom okruženju. 

Sve to, dakle apsolutno sve to, organizanm (tj nervni sistem svakog od nas homo sapiensa) registruje kao stres od kog je ugrožen i pali u pojačan rad autonomni deo nervnog sistema simpatikus (fight or flight). Koji tako pojačano kad radi on u stvari šalje signale u nadbubrežnu žlezdu, u tiroidnu žlezdu, u mozak da krenu da luče hemikalije opstanka i preživljavanja – kateholamine (široj javnosti poznati kao hormoni stresa). Kateholamini su pod jednim nazivom objedinjeni hormoni i neurotransmiteri koje aktivira simpatikus: dopamin, adrenalin (epinefrin) i noradrenalin (norepinerin).  Kateholamini su biohemijska reakcija na na stres, na zahtevne uslove opstanka i preživljavanja. 

Problem je što to nije prirodno stanje organizma. Ne može dugo da traje a da ne pravi štetu. Tu je privremeno da pomogne dok ugroženost ne prođe.

Ali kad se ta ugroženost desila rano u životu kad se formiramo (u maminom stomaku, na rođenju i malo posle, do 6 meseci starosti) ona ostane zapamćena u našem telu i to je trauma. Trauma je kad telo zapamti stres. I pamti ga za stalno. Memoriše zauvek. Dok ga ne razrešimo. I uvek ćemo imati reakciju na taj rani stres u životu. On se stalno vraća i svest i telo. Uvek je u tu, samo menja pojavne oblike. A ta reakcija na rani stres će biti hipertenzija. Jer je hieperzenzija kao bolest u sadašnjosti zapravo trajna reakcija na rani stres iz našeg života u prošlosti npr sa rođenja.

Ako pogledamo sve prateće signale hipertenzije to su znojenje, gušenje nekad, visok krvni pritisak, lupanje srca…. Tu nema ideja, nema misli ili reči, pa nema ni osećanja, samo puki osećaj nadolazeće smrti i opšte borbe organizma. To su fizičke senzacije.

Jel nam poznato odakle je isto to kao preslikano stanje? Sa rođenja ili iz maminog stomaka. Kad smo se rađali ili bili u majčinoj utrobi imali smo od mozga razvijeno samo moždano stablo. Koje ima svoje vitalne funkcije preživljavanja. I zato moždano stablo i zovu čvor života (disanje, pritisak, puls, budnost).

I kad si kao beba ugrožen (pupčana vrpca oko vrata, carski rez sa anestezijom, sečenje perineuma, mama se sekira, brine i svađa sa tatom, ratno je stanje i nemaština, tata je ostavio mamu, nepravino si se rodio jer ti nije izašla prvo glava ili je poprođaj predugo trajao…)  mogao si na tu ugroženost da reaguješ samo nervnim sistemom koji je tada postojao. A i samo u taj deo nervnog sistema je mogla da se smesti, registruje i zapamti trauma (iskustvo). Visok krvi pritisak nema intelektualnu ili emocionalnu komponentu. Visok krvni pritisak je fizička senzacija. 

“Hipertenzija je trajno aktiviran simpatikus od rane traume.”

Kad u sadašnjosti imamo hipertenziju, to je nečim u sadašnjisti okinuta stara trauma iz prenatalnog perioda ili perinatalnog ili sa rođenja. Hipertenzija je trajan odgovor u sadašnjosti na trajnu (nerešenu i nerazrešenu) traumu (iskusvo) iz prošlosti (iz formativnog perioda). 

Uzrok hipertenzije nije nepoznat, nego je samo davno se desio pa slabo ko može da poveže tako rane traume (sa rođenja ili pre) sa trajnim i zakasnelim reakcijama i odgovorima (hiertenzija).

Hipertenzija je trajno aktiviran simpatikus od rane traume. Trajno aktiviran simpatikus u izmenjenom i pojačanom radu. Simpatikus koji preko žlezda luči kateholamine: dopamin, adrenalin i noradrenalin. 

Pogrešno ili preciznije: nedovoljno tačno je hipertenziju posmatrarti kao tamo cifru na meraču pritiska npr 240/110. I šta s tim? Daš lekove? Znači ta cifra je pomerene izvan optimalnih vrednosti 120/80 sa razlogom. A taj razlog je stres. Stres u sadašnjosti može da bude okidač da se digne pritisak do nivoa kad je ugrožen život, ali šta se to diže iznutra? Šta to čovek jedan ima u sebi što mu digne pritisak do tih nivoa, a neko drugi to nikada nije imao i neće imati? 

Taj što ima pritsak je imao teško rođenje ili život u majčinoj utrobi i to sa ogromnom verovatnoćom. Iako su nas učili da bebe ne osećaju. Iako su nas neki učili da se rane traume nemaju gde zapamtiti i skladištiti tj memorisati. Iako su nam neki čitali i pričali da se traume ne mogu ponovo aktivirati. Sve je to netačno.. A apsolutna istina je ovo šta sam napisao. Barem meni je apsolutna istina, zato i pišem ovaj tekst.

Kad smo tako postavili stvari, onda se samo nameće pitanje za rešenje problema hipertenzije. Kako pobediiti hipertenziju? Ići na psihoterapiju. Na regresivne deep-feeling terapije i naročito primalnu terapiju. I to su potencijalna trajna rešenja. Psihoterapije ne uspeju uvek, ali dosta zavisi od teraapeuta. I dosta zavisi od strukture ičnosti klijenta. Lekovi za pritisak nisu rešenje problema i uzroka, već  samo privremeno stišavaju buru. Deluju samo na posledicu. Deluju samo na pritisak. Koji je posledica. 

Osim psihoterapije zdrava ishrana i kretanje jer su nažalost i oni sve češći uzročnici hipertenzije, iako su još češće samo okidači i pokretači hipertenzije. Sunce, dosta biti napolju i voće. 

Pošto je svačiji život njihova lična odgovornost, ja kažem da je ovo moja verzija istine. I nikad ne bih rekao da neko izbaci lekove za pritisak i krene na psihoterapiju. Ima različitih autora na ovu temu i različitih mišljenja. Telo je naučilo godinama na lekove. I možda bi neki optimalan scenario bio da onaj ko ima hipertenziju dok pije lekove ide paralelno i na psihoterapiju da se čisti od  trauma, pa kad mu terapija napreduje da smanji lekove posle više godina tretmana. 

Jeste teže poverovati, jer nismo tako društveno indoktrinirani i naviknuti na ovaj koncept gledanja na stvari, da je uzrok hipertenzije bio na rođenju ili oko rođenja. Ishrana  i stres u sadašnjosti i slični okidači za skakanje pritiska nikada ne bi imali šta da okinu i ne bi imali koju traumu da pokrenu da nije bilo teškog rođenja i teškog perinatalnog perioda.

*Ispitajte malo u svojoj okolini ljude sa hipertenzijom da li znaju o svom o rođenju. Biće zanimljivo.