Nenad Petrović

Ogromna tema, velika socijalna i lična odgovornost. I previše tu ima da bih ja sve znao ili shvatao, ali želim da predstavim moje viđenje ovde na blogu ukratko, pa će svako zainteresovan da nastavi dalje dodatno da istražuje. Ili onaj ko zna nešto drugačije ili više, da možda predstavi svoje viđenje dole u komentaru ili nekom svom tekstu. Kako god, lepo i korisno je da se bavimo ovom materijom makar amaterski na kratko iz ličnih kurioziteta i afiniteta, redefinišući sopstvene fokuse istraživanja i spoznaje.


Pre oko 2 600 godina u Staroj Grčkoj je postojao mit o kralju Tebe – Edipu. Edipov otac je bio Laj (Laius), koji je imao ženu Jokastu. U Staroj Grčkoj je mesto od izuzentne važnosti bio Apolonov hram u Delfima i proročište u okviru njega. Ne samo da su se u proročištu međusobno sretali Stari Grci i razmenjivali informacije, družili se i dogovarali, već je proročište u Delfima značajno bilo, jer su tamo dolazili oni kojima je trebala pomoć, savet, znanje i informacija… proročanstvo i gledanje budućnost. Proročica (Pitija) je uvek bila žensko, koja bi zapadala u trans dok proriče i napeva budućnost.

I tako je u Delfe u proročište došao, kao i svi drugi starogrčki građani, kralj Tebe Laj, da pita proročicu o svom malom sinu kojeg je dobio sa svojom ženom Jokastom. Proročica mu je rekla veoma loše vesti – da će ga sin ubiti!

Došavši kući, bez mnogo razmišljanja odbacio je malog sina Edipa u pokušaju da spreči proročanstvo da se obistini. Naredio je slugi da ubije malog Edipa. Kad ga je preuzeo, sluga se sažalio na nedužno dete i odneo ga na vrh planine gde ga je predao jednom pastiru koju se tu zadesio. Pastir se preko planina vraćao ka Korintskom zalivu i Kraljevstvu Korint, gde je mali Edip nekako dospeo kod korintskog kralja koji ga je odgajio kao svog sina. 

Ja sad tu ne znam mnogo detalja, jer nisam sve ni čitao, ali ide priča da su se na putu, mnogo kasnije kad je Edip porastao, sreli Kralj Laj i Edip, ne znajući da su međusobno otac i sin. Nijedan nije hteo da propusti drugog da prođe sa prvenstvom prolaza i tu je Edip posle duže svađe i prepirke posekao mačem Laja (svog oca) i tako ne znajući, ispunio proročanstvo. Ubistvom Laja Teba je ostala bez kralja.

Tada je Tebom haralo stvorenje Sfinga (polu-lav, polu-čovek), koje je pravilo problem ljudima, ali je imalo zagonetku i ako bi neko rešio zagonetku, Sfinga je rekla da će se ubiti sama ako neko zna. Zagonetka koju niko nije do tada rešio je bila: “Prepodne hoda na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri noge. Šta je to?” Edip je odgonetnuo da je to – čovek. Jer na početku života čovek ide na sve četiri, puzi jer je beba. Prepodne je simbol za početak života. Pa onda u podne kao odrastao čovek na dve noge, pa uveče tj pri kraju života kao starac sa štapom – to je tri noge. 

I kad je Edip rešio zagonetku, Sfinga se ubila. Pošto je Tebu oslobodio velikog problema sa Sfingom, Edip je kao nagradu dobio Lajovu udovicu, Jokastu. Ni Edip ni Jokasta nisu znali da su međusobno sin i majka. Dobili su četvoro dece: Eteokle, Polinej, Antigona (o njenom životu je Stari Grk Sofokle napisao dramu koja se daje u pozorištima širom sveta 2 500 godina već) i Ismen.

Kad je nekako Jokasta saznala da joj je Edip sin, ona se ubila, obesivši se o bračni krevet. Proklinjući svoj nestvarno težak i bolan život, Edip je sebi zario oštricu noža u oči i tako do kraja života i starosti tumarao slep Starom Grčkom. Vodič mu je bila ćerka Antigona koju je dobio sa Jokastom (svojom majkom), a pred kraj života ga je udomio atinski kralj Tezej (kog znamo iz drugog mita o Minotauru, lavirintu i Arijadninom klupku).

 
Osim što smo se ukratko podsetili beskrajno zanimljivog i milenijumima aktuelnog mita o Edipu, stekli smo i opšti okvir o kontekstu Edipovog kompleksa i sličnih devijacija.


1880.-ih i 1890.-ih u Beču i Parizu se izvode niz pozorišnih predstava o Edipu i različite interpretacije Sofoklove “Antigone” koje je gledao i tadašnji mladi lekar Sigmund Frojd. Frojdu umire otac 1896. god, a on u svojoj knjizi „Interpretacija snova”, prvi put obavljenoj 1899. godine, predlaže da je Edipova želja univerzalni, psihološki fenomen, urođen (filogenetski) ljudskim bićima i uzrok mnogih nesvesnih krivica. Da taj univerzalni psihološki fenomen postoji već milion godina od kako majmun postaje čovek (Frojd, naročito rani Frojd, je bio pod jakim uticajem Darvina, teorije evolucije, favorizacije najboljih osobina, prirodne selekcije i borbe za opstakom, pa otuda znamo otkud takvo gledište).

Frojd je, dakle, prvi uveo u terminologiju pojam Edipov kompleks u kom je takva dinamika da onaj sa tim kompleksom ima nesvesnu težnju i želju (tu koju Frojd pominje) da ubije oca i ima seksualne pretenzije prema majici. Suviše hard core. Još navodi da je to univerzalni psihološki fenomen. Ne bih rekao da je tako. To su možda, kažem možda, krajnosti i to simbolizovane krajnosti.  

Sviđa mi se tumačenje Frojda da je svoje lične (seksualne) frustracije projekovao na sve (sa individualnog na univerzalno) i podigao na nivo naučne teorije. Mada, u neku ruku svi to radimo donekle, zar ne?!.. Ali da se ne zakopam tu u dubiozu.

Frojdovo gledište centralnog motiva Edipovog kompleksa je suviše svedeno, ekstremizovano i suviše seksualizovano. Edipov kompleks ima mnogo širi spektar implikacija, konotacija i denotacija. 

Da pređemo na sam Edipov kompleks. Ali ne samu hard core seksualnu Frojdovu interpretaciju, nego ono što često srećemo u životu, a možda i nemamo naziv za to ponašanje.

Edipov kompleks kod sina i svo ponašanje koje iz njega sledi, napravi majka Edipovka. U relaciji većoj ili manjoj sa ocem sina. 

Majka Edipovka uvek (uvek) zalazi u granice sina, svog deteta u razvoju i formiranju. I to dete nesvesno “nauči” (za drugačije i ne zna) za život, da je okej da ti ljudi ulaze u granice, da ti nemaš svoje ja i svoje htenje. Da nemaš jasno strukturirane vrednosti i ličnost. Da nemaš svoj mir i intimu. Previše se brine o detetu, preuzima odgovonost. Sve to implicira ako majka brine potpuno o dečaku (neka sine mama će), on neće o sebi znati da brine kad odraste, time ni o svojoj budućoj porodici (savremenim ženama je to izuzatno jak negativan okidač).
Ako mama preuzima odgovornost i inicijativu, tako štiteći dečaka, dečak u tom ponašanju majke, neće ni znati drugačije da on kasnije u životu treba i može da preuzme odgovornost i inicijativu. On je za takvo ponašanje u životu programiran od majke u detinjtvu.
Ako ti majka kao detetu stalno ulazi u tvoje tajne, sitnice i tvoja intimna osećanja i/ili razmišljanja ili traži da joj se ispovedaš i poveravaš, ona ti nije i mama i dobar drug. To ne postoji dva u jedan. Ona ti je roditelj koji te za život uči da nemaš kičmu i da je okej da ti, tu i tamo, povremeno neko uleti u tvoju intimu, auru i mir, i još te “nauči” da ne reaguješ na to. Da ćutiš. Posle svaka budala u životu može da ti radi šta hoće, a ti ćeč biti sladak mamin dečak koji se smeška, kome je loše i neprijatno (tako ti je i u detinjstvu bilo sa mamom kad se isto tako ponašala), ali ne reaguješ da zaštitiš sebe.

Te majke Edipovke koje zalaze bez pardona u mir i intimu, auru i ispovesti dečaka u razvoju, su skoro uvek nažalost žene koje nisu mogle da se povežu dobro sa svojim ocem (hladan, odsutan otac… mnogi su razlozi) i sada kroz sina i vaspitanje sina, pokušavaju da se zbliže da muškom figurom. To je nesvesni mehanizam u kom leži siguran recept za gajenje sina Edipovca. Sve žene koje su imale očeve koji su bili fizički prisutni, ali ne i psihički, su jak kandidat za ulogu majke Edipovke koja će napraviti sina Edipovca, koga mogu svi da gaze. I koji nema granice ni integritet. I koji nema svoje jasno definisano ja.

Majka Edipovka koja zalazi u intimu, mir, privatnost i auru sinova dečaka, najčešće želi tako da se nesvesno približi sinu i da mu nesvesno da do znanja: mi smo bliski i među nama nema granica, jer smo mi kao jedno. To će, ponavljam, da radi nažalost žena koja nije imala emocionalnu povezanost sa ocem ili uopšte nije imala oca u odrastanju dok se formirala kao osoba i organizam za život, i sada pokušava da se emocionalno poveže sa nekom drugom muškom figurom u njenom životu (sin). Da nedostatak iz prošlosti (ljubav i pažnja oca) kompenzuje ljubavlju i pažnjom u sadašnjosti od sina.

Tako da je Edipov kompleks u sadašnjosti kod sina, zapravo samo reakcija na majčino ponašanje u prošlosti “detinjstvu”.

Za zdravu dinamiku odnosa u porodici potreban je i otac. Jer tako priroda nalaže. Ne da ti priroda da budeš skroz čist u glavu i time zdrav, spreman i sposoban za život, ako nisi imao oba rodtelja koji se oboje ponašaju u skladu sa svojom pravom primalnom, instinktivnom prirodom. U skladu sa svojim polnim arhetipom.

Još jedan aspekt Edipovog kompleksa je da majka kao i svaka druga žena ima materinski instinkt. Majka čuva, brine, majka skuplja svoju decu po svetu i zove ih stalno i čeka. Majka je ta koja uvek ide na sigurno, bez rizika. Ona čuva. To je materinski instinkt. Svaka žena se u skladu sa njim i ponaša prema detetu. Priroda (instinkt) joj tako nalaže.

Ali taj dečak da bi bio iole normalan mora da se otrgne iz toliko brige i pažnje majke. Bukvalno da se pobuni (tinejdžerski bunt bre!!) i da kaže: “neću da te slušam, idem tamo sa drugarima”. To dečak često ne uradi sam ili majka često ne obezbedi sama, ali tu treba da je otac koji će da procenjuje okolnosti i rizik i malo po malo pušta sina u život da istražuje i saznaje, prvo svoju okolinu i dvorište, pa komšiluk i grad i kako svet funkcioniše. Da mu ukaže na opasnosti i rizike.  Da ga spremi za život.

Zdravo dete (dečak) će odrastati u dinamici odnosa materinskog instinkta za čuvanjem, sigurnim i očinskog instinkta da nešto naučiš, saznaš, istražiš i osvojiš. Jedan instinkt treba da uskoči gde je previše ili premalo drugog, kao optimalan balans da se dopunjuju, da bi se odgajilo zdravo dete i time postojale velike šanse za opstanak života.

Previše i predugo zaštitnički nastrojena majka prema dečaku, nije dobra priča jer može lagano da vodi u Edipovca. 

Postoji ista dinamika, samo kad je reč o devojčici i ocu. I tada nazivamo Elektra sindrom. 

Ne moramo da znamo mnogo na ovu temu, znaće ko želi, dovoljno je da imamo opštu svest o postojanju Edipovog kompleksa i kako nastaje. Jer se tako mogu izbeći prezaštićeni od života mamini sinovi i razmažene tatine ćerke. I time za isti taj život nespremni i šokirani kad ih puste roditelji da žive sami. Pogotovo u današnje vreme gde je skoro pa opšti trend (na zapadu već jeste poodavno) razvod i samohrani rodtelji. A to je podloga za veću verovatnoću pravljenja Edipovaca.